O Kravici, priča s tužnim krajem

Hej haj Jaganjac, Jaganjac, Jaganjac!
Hej haj Jaganjac, Jaganjac, Jaganjac!
Zdravo deco, to sam ja Jaganjac!
Jeste li jutros popili čaj?
Jeste li popili svoje mleko?
E, baš lepo.

Šta je, nije vam jasno?
E pa deco, danas je sa mnom u emisiji moja drugarica Kravica.
Pogledajte je deco, kako je lepa.
Ali deco, stari smo mi drugari.
Još iz vremena kada je nosila cvet u kosi.
Sve dok je jednog dana, veštica sa Dedinja nije ugledala.

Ah sećam se ko danas da je bilo.
Sedi Mira ispred ogledala i pita onim debilnim glasom:
Ogledalce, ogledalce, ko je najlepši na svetu?
A ogledalce ne znajući o kakvom se stvoru radi,
Prepoznaje samo cvet pa kaže:
Ne znam šta si, ne znam ko si, al' taj cvet u kosi,
Lepše Imlekova Kravica nosi.

I tu Mira popizdi.
Zove Slobu i viče,
Slobice, Slobice, osveti se Kravici.
A Sloba pijan ko' i uvek, pošalje svog slugu Lilića,
Da je privede na informativni razgovor.
Pa kad je jadnu privedoše pred njega,
A Sloba vide ona cvet u kosi,
Krene da kidiše,
A Lilić viče:
Skidajte joj cvet iz kose, vidite da će da nagari tetrapak!

Ah deco, strašna su to vremena bila.
Šta je, smešno vam je?
E pa deco, samo se vi smejte, priča ima tužan kraj.
Izbije ustanak, padnu dahije,
I umesto da prvog dana rehabilituju Kravicu,
Oni je zajebavaju narednih pet godina.
A onda raspišu tender, za novo rešenje.
I umesto cveta u kosi, nabiju joj ga u usta.

E pa deco, tako to biva,
Kad se prošlost pod tepih skriva,
Za nama ostaje vetrometina pusta,
I onda vam ga s lakoćom opet nabiju u usta

Hej haj Jaganjac, Jaganjac, Jaganjac!
Hej haj Jaganjac, Jaganjac, Jaganjac!