Najraniji snimak vezan za serijal nosi datum decembra 2005. - kratak monolog pod naslovom Kakav sok, nemoj da te prebijem. Tu epizodu je u to vreme okačio neko drugi - ne sam Vladimir Protić - i snimak je dugo bio izgubljen sa interneta, dok ga Vladimir nije ponovo postavio na YouTube kanal "trecibik" 23. maja 2026. Redovna serija je krenula tek 2007 - osmog novembra Dom za Vesanje, pa kroz sledeća tri meseca još deset epizoda. Iz svake izlazi isti glas: čovek koji govori sporo, pomalo pijano, ali precizno - kao neko ko je već sve video i sad sedi za pultom kafane i prepričava.
Pred njim su krupne teme: alkohol, religija, deca, estrada, rat, klabovi, Hag, Mostar, droga, ovce. Pred njim su i sasvim sitne: jedan delfin u Crnoj Gori, jedna kravica, jedna reklama za prašak. On ih izgovara istim tonom. Sveto i banalno mu je u istoj rečenici, i u tome je trik - Jevandjelje po Milici u tri dela (Golgota, Beseda na gori, Tajna vecera) sedi pored Hotlajna Cece i Reklame za Prasak, i ništa od toga ne pokušava da bude bolje od onog drugog.
"Laku noc deco, kralj alkohol." - jedna od prvih epizoda, novembar 2007.
Pesma alkoholu je kičma celog ciklusa. Pojavljuje se eksplicitno (Raki'ica, Kralj Alkohol, Usamljeni hasisar) i implicitno - u svakom uzdahu, svakoj pauzi, svakom "majstore" koje se otegne čvrsto pola sekunde duže nego što gramatika traži. Jaganjac ne propoveda piće, on prosto živi u njemu i odatle pita zašto se ostali prave da ne piju.
Drugi sloj je satira - Svi u dragstor, jebite se klaberi ide na taj žargonski Beograd koji se sluša Pinkom; Na Estradi, zrtva cenzure i Hotlajn Ceca ruše turbo-folk od iznutra; U Hagu, Jaganjac peva posle rata, Mostarske kise nose ratnu prtljagu Balkana, bez teorija, sa onim jedinim humorom koji se ovde čuva za stvari prevelike da se gledaju trezni.
Pred kraj se javlja Cica Jaganjac - paralelna serija sa starijim glasom (Vuna Kico, Znanje imanje, Jeremija pali topa), i još jedan kameo - Jaganjac i Sundjer Bob Kockalone - zavestajte organe. Poslednja epizoda u javnoj arhivi je Mostarske kise, januar 2011. Posle toga, tišina. Trideset i šest snimaka stoji kao kompletan opus, dovoljno dug da uđe u glavu, dovoljno kratak da ne otrcani sam sebe.
Lik je samostalan kao Brana Crnčević bez novina, Ranko Bajić bez razglasa - mali kafanski monolog koji se pretvara u nešto malo veće svaki put kad zastane na pravom slogu. Ko ga jednom čuje, posle uvek čuje "majstore" sa istim oduzimanjem vazduha.